O opsesivno-kompulzivnom poremećaju (Intervju koji je sa dr Tijanom Mirović vodio Dragoljub Stevanović novinar Politikinog Magazina) 1. Šta je opsesivno-kompulzivna neuroza? Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) spada u neurotske, anksiozne poremećaje, što znači da se manifestuje kroz trajnu preplavljujuću strepnju i intenzivne, iracionalne strahove. Ono što OKP razlikuje od drugih anksioznih poremećaja (fobija, paničnih napada i sl.) jeste činjenica da su anksioznost i strahovi povezani sa ponavljajućim, neželjenim i nametljivim neprijatnim mislima – opsesijama. Opsesivne misli nisu povezane sa svakodnevnim brigama i stvarnim životnim problemima, već sa specifičnim sadržajima (npr. „ostavio sam šporet upaljenim“) i strahovima, kao što su na primer strahovi od zaraza, neadekvatnog ili nasilnog ponašanja i sl. Osoba prepoznaje ove misli kao iracionalne, pokušava da ih izbegne ili potisne, ali često u tome ne uspeva, pa misli nastavljaju da je opsedaju i da prodiru u um satima, danima, a nekada i duže. Za mnoge ljude jedino rešenje postaje da obave neki ritual ili neku stereotipnu i po pravilu obavljanu radnju kojom će se misao neutralisati, strah smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Osoba tako može i po pola sata prati ruke kako bi ponovo bila čista i kako bi neutralisala strah od zaraze ili može ponavljati neku reč određeni broj puta, kako bi „sprečila“ da nekoga povredi. Osoba pri tom, uviđa da su ovi rituali preterani ili nerazumni, ali veruje da mora da ih obavi ukoliko želi da otkloni opasnost i umanji anksioznost. Zbog tako sniženog stepena kontrole, ovakve aktivnosti i rituali nazivaju se kompulzivnim ili prinudnim radnjama. Da bi do kraja razumeli šta je OKP, važno je da se on odvoji i razgraniči od uobičajene zabrinutosti i rituala. Veliki broj ljudi ima neki vid opsesivnih misli i neke od kompulzivnih ponašanje ili rituala. Tako na primer, neko može pomisliti kako možda nije isključio peglu, pa iako negde zna da jeste, da bi se umirio, mora da se vrati da to i proveri. Kada proveri, opsesija prestaje, a on nastavlja sa daljim obavezama i aktivnostima. Za ljude koji imaju OKP, jedanput proveriti ne znači ništa. Njihove misli su i upornije i znatno više uznemiravajuće, pa su potrebni i mnogo kompleksniji i dugotrajniji rituali. Zato, njihovi rituali oduzimaju dosta vremena (bar jedan sat dnevno) i bitno ometaju svakodnevno funkcionisanje, pa samim tim i porodične, profesionalne i društvene aktivnosti.2. Koje sve vrste obuzetosti, odnosno prisilnih misli postoje i javljaju se u praksi? Sadržaj opsesija veoma je raznolik, a često i povezan sa glavnim temama u tom vremenskom periodu. Tako, one mogu biti vezane za crkvene dogme, zaraženost bakterijama, posledice zračenja, rizik od dobijanja SIDE, svinjskog gripa i sl. U praksi, najčešće se sreću opsesije u vezi sa: gubitkom kontrole, smrću, detaljima i simetrijom, čistoćom i redom, zarazama i virusima, bolestima, fizičkim povredama i deformitetima, gubitkom samokontrole, seksualnim i agresivnim sadržajima, odlukama koje treba doneti, filozofskim ili religioznim temama i sl. Često je prisutan i strah od potencijalne agresivnosti, povređivanja drugih ili iznenadnog nekontrolisanog i društveno neprihvatljivog ponašanja (vikanja, psovanja i sl.). 3. Koji su uzroci takvog ponašanja, šta je srž problema, da li je reč o agresiji ili poremećaju seksualnosti? Ima teorija koje smatraju da su opsesije povezane sa unutrašnjim konfliktom između agresivnosti i submisivnosti (pokoravanja), prljavštine i čistoće ili reda i nereda. Ipak, danas se znatno više govori o značaju genetskih ili bioloških faktora u nastanku ovog poremećaja. Postoje čak i istraživanja koja ukazuju na to da se OKP može pojaviti ili pogoršati nakon infekcije streptokokama. Ipak, najveći broj istraživanja pokazuje da postoji veza između OKP i neurotransmitera serotonina, te i da osobe sa ovim poremećajem nabolje reaguju upravo na lekove na toj bazi. Postoje naravno i istraživanja, odnosno teorije koje ističu važnost sredinskih faktora i povezuju nastanak i održavanje OKP sa porodičnom sredinom, stilovima vaspitavanja, izloženošću visokim zahtevima ili stresu i sl. Tako se pokazalo da je OKP češći kod onih koje su roditelji preterano štitili i tako negovali njihovu zavisnost i nesamostalnost, kao i kod onih čiji su roditelji bili preterano kritikujući i zahtevni. Podrška ovom nalazu je i činjenica da se u osnovi određenih opsesija nalaze upravo strah od kritike i strah od greške, kao i to da se opsesije najčešće javljaju onda kada postoji pritisak odgovornosti. Poznato je i da pojavi simptoma najčešće prethodi jak stres, promena živote rutine ili intenzivan napor. Uzimajući u obzir sve ove nalaze i teorije, moglo bi se zaključiti da u nastanku i održavanju OKP deluje niz genetskih i sredinskih faktora, ali da definitivni odgovor na to šta izaziva OKP još uvek ne postoji. 4. Kako se osoba brani od prinudnih misli, koje ritualne radnje izvodi kao vid odbrambenog mehanizma? Kompulzije ili rituali uključuju ponavljajuća ponašanja u kojima se sve radnje moraju obaviti određeni broj puta, a često i određenim redosledom. Smisao ovih ponašanja je da se izbegne opasnost i smanji anksioznost. Iako uviđa da ne postoji racionalna veza između strahova i rituala koje čini, osoba veruje da ukoliko želi da izbegne nepovoljan ishod, mora da obavi sve te radnje, na određeni način i određeni broj puta. Tako se na primer desi da neko ko ima opsesivnu misao da će mu umreti otac, odagna tu misao i smanji strah, tek onda kada u pravilnom ritmu lupne prstom po stolu sedam puta. Ukoliko osoba ima opsesije i strahove u vezi sa zarazama, ona će se na primer umiriti tek kada opere ruke dezinfektivnim sredstvom, prst po prst. Ovakav ritual može trajati i po sat vremena i nastavljati se čak i onda kada dovede do iritacije ili krvarenja ruku. Ponekad se dešava i da ritual ne traje dugo, ali da je usled čestih opsesivnih misli i on jako učestao. Tako može da se desi da neko u toku dana opere ruke i po sto puta. Osim pranja, česte kompulzije su i učestalo proveravanje da li su vrata zaključana, a aparati pogašeni, ponavljanje reči ili brojanje do određenog broja, prisilna sporost, izbegavanje, kao i slaganje i dovođenje stvari u red na određeni način i „pod konac“. Važno je naglasiti da neke osobe sa OKP nemaju spolja vidljive kompulzije, već se njihovi rituali izvode u mislima brojanjem u sebi, ponavljanjem reči ili ideje koju pomisle ili čuju i sl. 5. Koliko može da traje takvo stanje, da li se obično javlja u adolescenciji? OKP obično počinje tokom adolescencije ili ranog odraslog doba (negde između 18-25 godine života), mada neretko postoji i tokom detinjstva. Koliko će dugo poremećaj trajati, zavisi od niza faktora, od kojih je najznačajniji taj da li se osoba leči i u kolikoj meri reaguje na tretman. U svakom slučaju, osoba ima bolju prognozu i veću šansu za izlečenje ukoliko ima blaže simptome koji ne traju dugo i ukoliko je pre pojave simptoma dobro funkcionisala. 6. Koliko je česta pojava u društvu, do koje mere je prihvatljiva u društvu, a do koje ne? OKP je ranije smatran retkim, ali novije studije pokazuju da oko 2-3% populacije, a oko 1% dece i adolescenata pati od OKP. Jedan od razloga zbog kojeg se smatralo da su stope javljanja niže je to što značajan broj ljudi krije sopstvene simptome i ne želi da se to zna. Oni znaju da su njihove misli i ponašanje besmisleni i preterani, pa osećaju stid i očaj što sve to ne mogu da iskontrolišu i spreče. Nekada su njihove opsesije povezane sa idejom da će se osramotiti ili ponašati neprilagođeno, a nekada postoji strah da će se opsesije i kompulzije javiti pred drugima, te da će ih drugi ismejati i odbaciti. Zbog toga se mnogi ljudi sa OKP povlače i izoluju, izbegavajući sve situacije (kako društvene, tako i poslovne) koje mogu pokrenuti anksioznost. Zbog svega toga ovaj poremećaj često ostaje neprimećen, a često i neshvaćen od šire društvene sredine. Da bi ljudi koji nemaju tu vrstu probleme mogli da razumeju ovaj pa i sve druge psihičke poremećaje moraju da imaju informacije o tome. Dobra informisanost je prvi korak ka razbijanju stereotipa, boljem razumevanju i boljoj integraciji osoba sa OKP u društvo. 7.Šta najviše pomaže, hobi, sport, prijatelji, ljubav… Svi ti faktori veoma su važni jer predstavljaju takozvane protektivne faktore odnosno faktore koji umanjuju simptome i doprinose izlečenju. Ukoliko ima podršku prijatelja i partnera, osoba sa OKP će lakše očuvati pozitivnu sliku o sebi, imati potrebnu podršku i dodatni motiv za borbu sa simptomima. Ukoliko je uspela da ostane aktivna i da se ostvaruje kroz hobi, sport ili umetnost imaće veći osećaj uspešnosti, a i manje prostora da se bavi opsesijama. Nažalost, kada simptomi uzmu punog maha, većina ovih oblasti trpi jer osoba te situacije vidi kao stresne i opasne, pa ih i izbegava. Zato je veoma važno da se ne pusti da dotle dođe, već da se problem prepozna na vreme, a detetu pomogne da ga savlada i očuva sve važne delove života manje-više netaknutim.